Pitaš kako sam dop'o zatvora u Amer'ci, jarane. Prijavila me u mene žena i djeca. Vjerov'o il' ne. To ti je bilo nekako... 'vako.
Zovu mene jedan dan iz škole, kažu, mali ti dobio sindrom. Od koga, reko', pizda im materina ona drogeraška, mora da su donosili inekcije u školu. Šta je fasov'o ? ADHD, kažu. Noge mi se odsjekle. Hoće l' preživjet', kukam ja po školi, đe je da ga vidim, na šta l' mi dijete liči?
Konačno ga dovedoše, njih petero, direktor'ca, garava k'o odžak, pa još neka debela rospija, valjda medecinska sestra, pa pol'cajac, pa vatrogasac, i još neki mali iz starijeg raz'da, neki naš iz Zen'ce, da mi prevodi, da bolje razumim, ko biva ja ne znam dobro engleski. Vidim ja mali mi zdrav i čitav, nije se osuo, ma k'o normalan. On ti, kaže debela, ima ADHD. Ma, šta vam je to, skoči' ja, govor'te više, ako Boga znate! To ti je, kaže ona garava, Attention Deficit Hyperactivity Disorder.
Okrenem se ja onom malom iz Zen'ce, šta, reko, ova kaca Boga ti laprda, čime se zarazio? Ma, veli, nije to zarazna bolest, nego je Ekrem nemiran u školi, jurca po hodnicima, skače po klupama, zajebava svakog, hoće se i pomarisat'.
Laknu mi nama'. Molim te, prevedi im da ništa ne brinu, izliječiću ga ja čim stignemo kući. Nećeš ga ti liječit', skoči ona debela, imala je brat bratu dvesto oka samo u guzicama, i još toliko u dva stomaka ispod stomaka. Imamo mi ovde lijekove, kaže, terapije, psiologe, sociologe, mi ćemo njega sredit'. Ništa vi ne brin'te, draga gospođo, znam ja, reko', jednu pravo dobru terapiju iz Bosne, naučio sam je od rahmetli babe, on od njegovog babe, i sve tako. Ooo, intrsting, kaze direktor'ca, ta terapija je kod vas u Bosni neka tradicija, s koljena na koljeno? Nije, reko', kod nas je to s bubrega na bubreg.
Ma nisu prošle ni tri hefte zove onaj mali iz Zen'ce. Šta je, reko', sad? Kakav je sad belaj? Sad je, kaže, u pitanju OTIZAM. Ma, kad se i u to uključilo pašče jedno?! A priprijetio sam mu da se mani politike i tih gluposti, komunizma, budizma, patriotizma, otizma, svega. Ko ga je na to nagovorio? Mora da je onaj Ćamilov taksirat Faruk. Nije to to, kaže, to ti je opasna bolest, bleji u prazno, gubi se, ne prati nastavu, potpuno odsutan i tako. A to je to, reko'. Opasna bolest, veliš. E ovog puta ću ga ja izliječit' za sva vremena i to od svih bolesti!
Tako ti je to u Amer'ci, moj jarane, sve je bolest. Ako ne hodaš kako oni misle da treba, ako ne pričaš, ne slušaš, ne spavaš, ne jedeš, svemu odmah daju ime, pa skraćen'cu i... nema ti više spasa. Od ljekara do ljekara, ne možeš ih se više nikad kutarisat'. Svaki dan u ap'teku k'o u menzu i uzimaš lijekove za sve moguće skraćen'ce - ADHD, MRSA, AIDS, AVNOJ, SUBNOR, KFOR, ma ima ih mali milion.
Iš'o ja na neke preglede i poslije zove taj famili hećim da hitno dođem kod njega. Moraš, kaže, odmah početi piti lijekove za ho'sterol. Što, bolan? Ho'sterol ti je, kaže, 215. Pa, reko', i prošle godine mi je bio 215 pa si rek'o da mi je u granicama normale. E, kaže, to je bilo prošle godine. Sada su stručnjaci pronašli da je normala 200, a ne više 220, pa je tvoja situvacija sada kritična, hitno moraš početi pit' lijekove.
Jeb'o mater te si ti normalan, reko'. Prije šes' mjeseci si mi sa istim nalazom rek'o da sam zdrav k'o dren, a sad ka'eš da sam u kritičnom stanju! Pa, ko je ovde lud, čovječe, ti ili ja! Stručnjaci su, kažeš, tako odlučili. Ma jebem ja i tebe i te tvoje stručnjake, mijenjate to svakih šes' mjeseci samo da bi ap'teke zgrnule pare, a i vi s njima. Neću ih pit pa makar crk'o nama'. Nosi ih materi!
Mafija je to, jarane. U mene se žena bila u to ufurala, pila svaki dan po 28 lijekova. Samo vidiš po cijeli dan trza glavom nazad. Pa je poslije neko nagovori na onu makrobiot'ku. Ja, tog belaja. Počela da donosi neku travu u kuću, neku crnu rižu, oči joj se vako ukosile, neke smrdljive supe, istopila se, nemaš je zašto ufatit'. Navalila na mene svaki dan, pusti tu, kaže, kafu i cigaru, što će ti rakija, nije to zdravo. Meso, hljeb, baklave, tufahije, sve to treba izbacit'. Slušam je i ne mogu da vjerujem svojim ušima. Čuj, izbacit' baklave i tufahije, pa čime ću se, reko', zasladit' poslije ručka? Treba, veli,
da jedeš voće.
Voće? Ma, đe ti je to, reko'. Šljive brezukusne izgledaju k'o jab'ke, jab'ke k'o bundeve, kruške mirišu na banane, jagode imaju ukus trešanja, sve se izmiješalo, sve raste u svako doba godine, dana i noći, ma koje crno voće, nek' ti ga jede babo.
Vrnem se ja jedan dan iz fabrike gladan k'o vuk, a na hastalu u tanjiru nešto crno, tanko, ubuđano, uščulo se, Bože ubrani.
- Ðe ti je pita, reko'?
- Ručak je na stolu, kaže. I pokazuje na ono.
- Šta ti je, reko, to?
- To su, kaže, alge.
- Kakve alge?
- Japanske.
- Odakle ti to, reko'.
- Iz mora.
- Šta ima za jest'?
- Pa to, kaže.
- Šta to?
- Alge. One su vrlo zdrave.
- Pa, ako su tako zdrave zašto nisi nikad vidila Japanca većeg od metar i po? Moj Ekrem im može svima pitu s glave jest'.
- Al' su zdravi.
- Čuli ti šta te ja upita'? Ðe ti je pita?
- Šta će ti , kaže, pita, od nje se deblja. Pita se, kaže, neće više jest' u ovoj kući. Sir nije dobar za ho'sterol, meso se ne probavi ni za heftu, vruće tijesto..... nije više stigla reći ni je'ne, dofatio sam je za grlo i poč'o mastrafit'. Utrča mali onekle kad je čuo da ona zapomaže pa dofatih i njega, pa sve o jednom trošku. Oderem ih oboje od batina, onako po pe-esu, k'o što je rahmetli babo mlatio. Ruke su me zabolile.
Al' da vidiš sutra belaja. Vratio se ja s posla kad pred kućom čeka marica. Izađoše njih dvoj'ca, zabicili ko dva vola, opasali pendreke i pištolje oko sebe, jedan sav pjegav, žut i deb'o, a drugi isto deb'o al' crn k'o đavo.
- Jeste l' vi, kaže onaj žućo, mister Kazim Klika?
- Nismo, reko'.
- Kako, kaže, niste. Daj dokumente.
Dam mu ja vozačku.
- Kako , kaže, nisi kad ovde piše Kazim Klika.
- Ne piše tu, reko', Kazim Klika, ti ne znaš čitat'.
- Nego šta piše?
- Pise Ćazim Klica.
- Pa, jestel' to vi, kaže?
- Jesmo. Izvol'te, šta treba?
- Jesi l' ti ovom malom otac? I pokazuje ne Ekrema.
- U mene žena kaže da jesam. Šta je ugursuz sad uradio? Razbiću ga!
- Nije, kaže, ništa uradio, nego otkud njemu masnice po cijelom tijelu?
- A tooo, bi mi lakše, sve je u redu, reko', te šljive sam mu ja napravio. Baš sam ga juče dobro izudar'o.
- Znači priznaješ da si ga tuk'o, uskoči onaj garavi.
- Čuj, tuk'o, ma odr'o od batina.
Nih se dvoj'ca zgledaše pa kaže onaj žuti, odma' ćete poći s nama. Ðe, reko? Kod sudije, kaže, pa u zatvor. Optuženi ste da ste tukli dijete. Ma, šta je vama, jeste l' vi normalni, nisam ja tuk'o ničije dijete, samo sam izmastrafio mog Ekrema. Ko meni može zabraniti da bijem vlastito dijete kad god hoću ?
Bijem ga redovno, bije ga u mene žena,bije ga u mene amidža, dajdža, bijo ga je i Abaz, nastavnik matemat'ke, Zuko, nastavnik muzičkog, nena Fatima, rahmetli dedo Huso, nema ko nije, i sad ti meni ka'eš da ga ja nemam pravo bit'! Pa ko će ga onda mlatit'?
- Ne treba niko da ga bije, kaže odžačar, s djecom treba razgovarat', lijepo im sve objašnjavat', biti s njima k'o drug. Ovo je Amer'ka, demokrat'ja, svako ima pravo da kaže i radi sta hoće, i niko nema pravo da ga zato bije.
- Ma, sit sam ja te vaše demokrat'je, zato vam i jes' sve bankotiralo i cijeli ste dunjaluk pokrali i o jadu zabavili. Da se znao domaćin i ko koga treba da bije ne bi danas cijeli svijet bio na belaju.
- A dobili smo takođe i prijavu da ste silovali kamilu.
Ja se šokir'o!
- Kak'u ba kamilu, ko je silov'o kamilu, jes' ti ba normalan čo'eče?
- Vašu suprugu.
- Ma, misliš Ćamilu, jebem te nepismena. Ko kaže da sam je silov'o? Kako mo'š silovat' vlastitu ženu? Kakvi ste vi hajvani, čo'eče Boži!
- Ona kaže da si je silov'o prošle sedmice.
- Ko je ba silov'o ? Ma, sama tražila!
- Jes' prva dva puta. A treći put jok, kaže, nije joj više bilo do tog'.
Ja se obeznanio. Umalo me nije šlag trefio. Šta da ti više pričam...
